U Bu­dvi, u gra­du ko­ji ma­lo pam­ti a mno­go, i mno­ge, za­bo­ra­vlja, ovo je za­i­sta iz­ne­na­đu­ju­ći i ohra­bru­ju­ći do­ga­đaj: ne­ko se eto sje­tio da ob­ilje­ži go­to­vo ne­sva­ki­da­šnji ju­bi­lej, če­ti­ri i po de­ce­ni­je pro­fe­si­o­nal­nog, no­vi­nar­skog stva­ra­la­štva jed­nog od nje­go­vih ži­te­lja, ko­ji je ta­ko du­go odo­li­je­vao pro­vin­ci­jal­no­sti i bio me­đu onim ma­lo­broj­nim ko­ji su u ov­da­šnjoj ča­mo­ti­nji i sve upa­dlji­vi­joj mje­ša­vi­ni pri­mi­ti­vi­zma i ba­ha­to­sti, po­sto­ja­no iskri­li in­te­lek­tu­al­no­šću i du­hom.
Ove ri­je­či je pri­je ne­ku noć iz­go­vo­rio Mi­ro­slav Sto­ja­no­vić, zna­me­ni­ti no­vi­nar „Po­li­ti­ke“, go­vo­re­ći na sve­ča­no­sti upri­li­če­noj u Bu­dvi po­vo­dom ve­li­kog ju­bi­le­ja, če­ti­ri i po de­ce­ni­je no­vi­nar­skog ra­da Sa­va Gre­go­vi­ća, čo­vje­ka ko­ji ta­ko du­go, kad je u pi­ta­nju no­vi­nar­stvo, pred­sta­vlja za­štit­ni znak ne sa­mo rod­nih Pa­štro­vi­ća, Bu­dve i Cr­no­gor­skog pri­mor­ja i ne sa­mo cr­no­gor­skog no­vi­nar­stva. Čo­vje­ka ko­ji je kao do­pi­snik i sa­rad­nik broj­nih me­di­ja, pr­ven­stve­no „Pri­mor­skih no­vi­na“, „Ve­čer­njih no­vo­sti“, „Po­li­ti­ke“ i „Frank­furt­skih ve­sti“, osta­vio du­bo­ki trag od pre­ko 30.000 ra­zno­vr­snih tek­sto­va i šest ve­o­ma za­pa­že­nih knji­ga.
– Ri­ječ je o čo­vje­ku ko­me je uspje­lo – što ni­je bi­lo ni la­ko ni jed­no­stav­no – da u hi­ro­vi­tom, te­gob­nom a uz­bu­đuju­ćem no­vi­nar­skom po­slu, pi­šu­ći iz ma­le sre­di­ne, osta­ne i op­sta­ne mo­ral­no čist i vi­so­ko uva­ža­van, ljud­ski i in­te­lek­tu­al­no – re­kao je da­lje Mi­ro­slav Sto­ja­no­vić. – I da, ču­va­ju­ći sop­stve­no do­sto­jan­stvo, sa­ču­va do­sto­jan­stvo pro­fe­si­je: u du­gim go­di­na­ma na­šeg po­znan­stva, ni­kad, i ni­gdje, ni­sam čuo, ni u na­go­vje­šta­ju, ri­ječ ko­ja bi ba­ci­la sjen­ku na nje­go­vo ime.
Sa­vo Gre­go­vić, za­i­sta, pred­sta­vlja, bar ko­li­ko je me­ni zna­no, uz ne­za­bo­rav­nog i ne­za­o­bi­la­znog Bo­ška Mi­lo­še­vi­ća, u to­me je­din­stven no­vi­nar­ski fe­no­men. Ne sa­mo u Cr­noj Go­ri. I je­dan i dru­gi su, go­to­vo ni­ iz ­če­ga, uspi­je­va­li da ostva­re naj­vi­še što se pro­fe­si­o­nal­no mo­že. Uspi­je­va­li su da, iz­vje­šta­va­ju­ći iz ma­log vi­la­je­ta, na ve­li­koj me­dij­skoj sce­ni, ka­kvu su za­i­sta u to vri­je­me pred­sta­vlja­le (ri­val­ske) „Po­li­ti­ka“ i „No­vo­sti“, iz­dr­že ne­mi­lo­srd­nu, a iza­zov­nu, kon­ku­ren­ci­ju sa no­vi­nar­skim le­gen­da­ma, stal­nim do­pi­sni­ci­ma iz svjet­skih me­tro­po­la: Bar i Bu­dva po­ja­vlji­va­li su se u to vri­je­me, iz da­na u dan, i go­di­na­ma, na stra­ni­ca­ma ovih, ne­kad ve­o­ma ci­je­nje­nih i ugled­nih no­vi­na, ba­ra­bar sa Nju­jor­kom, Lon­do­nom, Pa­ri­zom, Ber­li­nom ili Mo­skvom...
Pod­sje­ća­ju­ći na ta, ka­ko je ka­zao, „he­roj­ska no­vi­nar­ska vre­mena ka­kva se, oči­gled­no, vi­še po­no­vi­ti ne­će“, Sto­ja­no­vić je uka­zao na ugled i uti­caj ko­ji je ne­mi­nov­no išao uz ta­ko ti­ra­žne no­vi­ne, što im je obez­bje­đi­va­lo sa­mo­stal­nost no­vi­na i no­vi­na­ra, ko­ji „ni­su mo­ra­li da bu­du, kao što je to da­nas, na­ža­lost, čest slu­čaj, žr­tvo­va­ni taj­kun­skim ba­ha­to­sti­ma i aro­gan­ci­ji po­li­tič­kih moć­ni­ka”.
– Iz tih he­roj­skih me­dij­skih vre­me­na i ve­li­ke no­vi­nar­ske ško­le, Gre­go­vić je sa­ču­vao i u ovim smut­nim vre­me­ni­ma, go­to­vo op­šte me­dij­ske ta­blo­i­za­ci­je i po­da­nič­ke po­slu­šno­sti, one vi­so­ke na­zo­re i prin­ci­pe ko­ji su pred­sta­vlja­li me­dij­ski im­pe­ra­tiv: vi­so­ku etič­nost, vi­so­ki pro­fe­si­o­na­li­zam i vi­so­ku od­go­vor­nost za ob­ja­vlje­nu ri­ječ. On i da­nas, iako ovo d a n a s ni­je ni nje­go­vo ni mo­je me­dij­sko vri­je­me, upor­no i ne­su­sta­lo is­tra­ja­va na tim vi­so­kim pro­fe­si­o­nal­nim prin­ci­pi­ma – za­klju­čio je Mi­ro­slav Sto­ja­no­vić.
Tekst i fo­to B. Si­mo­no­vić


He­min­gvej i Je­se­njin

Mi­ro­slav Sto­ja­no­vić je u svo­joj be­sje­di o Sa­vu Gre­go­vi­ću po­seb­no apo­stro­fi­rao dvi­je nje­go­ve op­se­si­je – Ser­ge­ja Je­se­nji­na i Er­ne­sta He­min­gve­ja, ko­ji će ga u zre­lim go­di­na­ma na­tje­ra­ti na da­le­ke pu­te, da po­sje­ti Ku­bu i Ru­si­ju:
– Pr­vi kao dro­ga nje­go­ve, i ne sa­mo nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je, tra­gič­ni kok­tel bun­ta i od­va­žno­sti, sje­te i bez­na­đa, dru­gi kao ne­po­no­vlji­vi to­re­a­dor li­te­ra­tu­re, ko­ji utje­ru­je raz­ja­re­ne bi­ko­ve u svo­je ve­li­ke pri­če – ve­li Sto­ja­no­vić.


Tri na­gra­de za ži­vot­no dje­lo

Sa­vo Gre­go­vić je, po­red osta­lih pri­zna­nja, do­bit­nik tri na­gra­de za ži­vot­no dje­lo u obla­sti no­vi­nar­stva: „Slo­bo­dan glu­mac”, naj­vi­ša na­gra­da re­dak­ci­je „Ve­čer­njih no­vo­sti”, „Velj­ko Vla­ho­vić” Udru­že­nja no­vi­na­ra Cr­ne Go­re, i na­gra­de za ži­vot­no dje­lo Sa­ve­za no­vi­na­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, ne­ka­da naj­ve­ćeg ju­go­slo­ven­skog, a sa­da srp­sko-cr­no­gor­skog no­vi­nar­skog pri­zna­nja.


Ti­ra­ži

Po­da­tak da su, re­ci­mo, „Po­li­ti­ka“ i „No­vo­sti“, da ne spo­mi­nje­mo dru­ge dnev­ni­ke i ne­djelj­ni­ke, ima­li dnev­ne ti­ra­že od po 300.000 pri­me­ra­ka i vi­še, da­nas dje­lu­je go­to­vo ne­stvar­no, jer to­li­ko u ovom ča­su ne­ma­ju svi dnev­ni li­sto­vi u dr­ža­va­ma na­sta­lim na ve­li­koj ju­go­slo­ven­skoj dr­žav­noj raz­va­li­ni. Bi­li su to ti­ra­ži ko­ji­ma su se ta­da u Evro­pi mo­gli po­hva­li­ti još sa­mo naj­gla­so­vi­ti­ji evrop­ski dnev­ni­ci, po­put fran­cu­skog „Mon­da“ ili nje­mač­kog „Frank­fur­ter al­ge­maj­ne caj­tun­ga“.


Dvi­je bi­lje­žni­ce

Sa­vo Gre­go­vić je u ne­koj pri­li­ci „pri­znao“ da je u dže­pu uvi­jek imao dvi­je bi­lje­žni­ce – jed­nu u ko­joj je upi­si­vao po­dat­ke o do­ga­đa­ju o ko­jem je iz­vje­šta­vao, od­no­sno „gra­đu“ za svo­je re­por­ta­že, in­ter­vjue ili ko­men­ta­re, a dru­gu u ko­joj je bi­lje­žio lič­ne uti­ske o kra­je­vi­ma ko­je je po­ho­dio i lju­di­ma ko­je je sre­tao. Bi­će to te­melj nje­go­vih šest do sa­da ob­ja­vlje­nih i vr­lo za­pa­že­nih knji­ga – „Si­li u inat“, „Mo­gren“ (za­jed­no sa prof. dr No­va­kom Jo­va­no­vi­ćem), „Go­di­ne po­red pu­ta“, „Bi­se­ri vin­skog taj­no­pi­sa“, „Ne­be­ska be­van­da“ i, sva­ka­ko naj­o­bim­ni­ja i naj­zna­čaj­ni­ja, po te­ma­ti­ci naj­slo­že­ni­ja, „Pu­caj rat je za­vr­šen“ – po­tre­sno svje­do­čan­stvo o stra­da­nju ve­li­kog zbje­ga čet­ni­ka i na­ro­da, ko­ji je k­ra­jem Dru­gog svjet­skog ra­ta kre­nuo iz Cr­ne Go­re da bi se pre­ko za­pad­nih gra­ni­ca iz­ba­vio od ne­mi­lo­sr­đa no­ve re­vo­lu­ci­o­nar­ne vla­sti.


Sa­go­vor­ni­ci

Osim re­por­ta­ža i fi­nih lir­skih za­pi­sa iz svih kra­je­va ne­gda­šnje Ju­go­sla­vi­je, vi­še evrop­skih dr­ža­va, Ki­ne, Ru­si­je i Ku­be, Gre­go­vić će osta­ti upam­ćen po neo­bič­nim in­ter­vju­i­ma. Na Sve­tom Ste­fa­nu, u pa­štr­ov­skoj „pre­sto­ni­ci“, on je kao na ka­kvoj ma­mut­skoj po­zor­ni­ci sa­če­ki­vao sva­ko­vr­sne sa­go­vor­ni­ke iz biv­še Ju­go­sla­vi­je i bi­je­log svi­je­ta ko­ji su hr­li­li na ovo naj­a­trak­tiv­ni­je lje­to­va­li­šte u Evro­pi. U toj neo­bič­noj „knji­zi“ će se, ta­ko, na­ći aka­de­mik Ra­do­mir Lu­kić i do­a­jen ju­go­slo­ven­skog no­vi­nar­stva Pre­drag Mi­lo­je­vić, sli­ka­ri Mi­lić od Ma­čve, Olja Iva­njic­ki ili Ci­le Ma­rin­ko­vić, pro­sla­vlje­ni pi­sci Đerđ Kon­rad i Mi­o­drag Bu­la­to­vić, pje­sni­ci Slo­bo­dan Li­be­ro Mar­ko­vić, Bran­ko V. Ra­di­če­vić, Bra­na Pe­tro­vić i Vi­to Ni­ko­lić, le­gen­dar­ni fi­lo­zof Pi­ter Ju­sti­nov, glum­ci Sil­ve­ster Sta­lo­ne, Dže­re­mi Aj­rons, Mi­ki Ma­noj­lo­vić, Sve­to­zar Cvet­ko­vić ili Ba­ta Stoj­ko­vi­ć, ko­ji je „još u maj­či­noj utro­bi bio glu­mac“, film­ski oso­be­njak Živ­ko Ni­ko­lić ili Ju­rij So­lo­min, je­dan od ru­skih „oska­ro­va­ca”, pa Le­o­nid Le­o­no­v, pr­vi čo­vjek ko­ji je „pli­vao” u ko­smo­su, svjet­ski šam­pi­on u ski­ja­nju In­ge­mar Sten­mark... Za­pi­sao zgo­de i ne­zgo­de Kla­u­sa Kin­skog, Lu­ja Pa­ste­ra, unu­ka svjet­skog pro­na­la­za­ča, So­fi­je Lo­ren i Kar­la Pon­ti­ja,spi­sa­telj­sko ti­ho­va­nje Al­ber­ta Mo­ra­vi­je…